Miris kiše, i zašto deca moraju da ga dožive

 

padavine, deca na kiši, kiša pada trava raste, kiša pada, deca po kiši, petrikor, šumska pedagogija, loše vreme, zdrav život, skandinavija, dečija pedagogija, kreativne radionice, miris kiše,

Evo mojih osam razloga zbog kojih deca trebaju da budu napolju i kada pada kiša:

  1. Prvi i osnovni. Mi ne živimo na Marsu ili Veneri, već na planeti Zemlji. Naša planeta ima vodu i dovoljnu masu da istu zadrži. Nalazi se na takoj razdaljini od najbliže zvezde da je ogromna većina vode u tečnom stanju. To sve, i još mnogo šta drugog, ima za posledicu da naša planeta ima i atmosferske padavine. Jedna od njih je kiša. Drugačije rečeno, nešto sasvim uobičajeno i neizbežno u životu prosečnog Zemljanina. Da smo npr. Marsovci, izbegavanje kiše bi imalo možda nekog fiziološkog i psihološkog opravdanja.
  2. Upravo ta neizbežnost kiše u našim životima nalaže da se što pre adaptiramo na date uslove. Možda je neko od vas i čitao moje postove na tu temu, o toj mojoj mini misiji ubeđivanja roditelja da prihvate činjenicu da Srbija nije u Sahari gde uvek sija Sunce, već na prostorima umerenokontinetalne klime, gde, vidi čuda, pada i kiša. Što pre to deca shvate, bolje za njih.
  3. Omiljeni mi citat, „Sve što je prirodno, dobro je“, važi i ovde. Homo sapiens se pojavio pre oko 200.000 godina, i svi njegovi potomci su odrastali većinom na otvorenom, u svim mogućim vremenskim uslovima. Mi smo odlično prilagođeni za to. Nelogično je da su tu sposovnost poslednje generacije izgubile.
  4. Redovni izlasci dece po kiši i hladnom vremenu mogu samo ojačati njihovo zdravlje, i možda još važnije, ojačati njihov mentalni stav, samopouzdanje.
  5. Kiša menja tlo, okolinu, nebo… To je sada nova stimulalitva sredina za decu, koju svakako treba da okuse i istraže. Tu su bare, blato, klizava trava, nabujali i mutni potoci/reke… Otvara se čitava paleta novih mogućnosti, a nova pitanja se sama nameću poput klime naše planeti, o tome kakav je uticaj kiše na biljke i životine i naravno ljude itd. itd. 1000 zašo traži hiljadu zato.
  6. Kada pada kiša, Sunce ne vidimo, ali verujte da je tu i da njegovi zraci dopiru do nas. O važnosti vitamina D za decu ne bih mnogo trošio reči. Za letnjega dana, kada je celo telo izloženo suncu, za neke tipove kože dovoljno i 15 minuta. U periodima kiše (snega) smanjena je proizvodnja vitamina D i upravo tada treba daleko više vremena za pomenuti proces.
  7. Da bi deca naučila da pišu moraju da nauče sva slova. Logično, zar ne. Da bi deca mogla da spoznaju prirodu i istu zavole, moraju upoznati sva njena lica. Logično, zar ne.
  8. Miris kiše, petrikor, je miris ulja biljaka, ozona i alkoholnog produkta bakterija koji se oslobađa iz tla (ne i ozon) pri udaru kišnih kapi. Svi znamo da je miris opčinjavajući, ali osim puke hemije, prste u taj božanski miomir uplela je izgleda i evolucija. Kiše su u očima naših predaka značile bujniju vegetaciju a time i porast populacije životinja. Sasvim dovoljno da miris kiše povežu sa nečim ugodnim.

Ovaj poslednji razlog za boravak dece na otvorenom i po kiši nema svoje naučno opravdanje, ali po meni je on toliko neodoljiv i hipnotičan, i  da je samo on razlog,  vredan je kisnuti za njega.

 

Za kraj jedno krajnje lično iskusvo u radu sa decom u prirodi. Današnja deca, koja su mahom prezaštićena, svaki rođendan (radionica) u prirodi koji je bio održan po kiši i snegu/mrazu, nažalost, prepričavaju kao doživljaj par excellence, jer je većini zabranjeno od strane roditelja da po takom vremenu izlaze van.