Kraljica ima, dakako, krunu na glavi. Doista, malo osobenu, kakva je i ona sama. Njena kraljevska loza je toliko stara da kada bi vam rekao koliko, jamačno mi ne bi verovali. Princeze i prinčevi su od vajkada privlačili pažnju, tako su i njena deca uvek bila rado viđena, posebno na dvorovima širom Evrope. Kada si na vrhu, gde i jeste njeno mesto, mnogi žele da te vide dole. Setite se kako je završila Marija Antoneta. Giljotina. Naša kraljica se nekada najviše plašila malja, ali ta vremena su davno prošla. Mnogo, mnogo je košave od tada protutnjalo Dunavaom. Novi jahači apokalipse zajahaše njeno kraljevstvo i sa košavom odneše i dunavsku kraljicu u zaborav.
Jel znate basnu o jelenu koji se divio svojim rogovima, koji su mu na kraju došli glave? Takva slična zlehuda sudbina dopade i našoj kraljici. Njena divovska veličina, njeni „crni biseri“ koji su se prodavali na uncu, kao i zlato, dovedoše njenu drevnu kraljevsku lozu do skoro same propasti. Ali i pre tog zla, dva kolosa stadoše joj na životni put. Od tada prođe više od 40 godina. Toliko i vodene boginje niko ne vide. Nema je ovde, a i tamo gde je ima, izleda da je uskoro neće biti.
Kraj priče je uvek posvećen deci. Ova priča nažalost nema srećan kraj, što decu uvek silno rastuži. Zato obavezno pomilujem te pemetne glave, i dam im nadu, da ako bude sreće, moći će i oni da miluju kraljicu po glavi, jer je to ona najviše volela.
Ako je negde vidite, javite mi, jer verujem da za moga života ja je ovde dočekati neću.
P.S. Za one koji još nisu sigurni o kome se radi, njeno ime je Huso Huso.
