Snegu se najviše raduju deca, čak i psi znaju da uživaju u igri sa njim, i oni odrasli koji nisu odrasli. A šta znamo o snegu? Napravite brzinsku anketu i verujem da skoro niko neće znati koje je boje sneg. A kako nastaje? Pa i to naizgled lako pitanje na kraju ispada da nije lako.
Za sve je kriva sublimacija vodene pare. U tome i jeste razlika između ledene kiše i snega. Kiša se ledi pri prolasku kroz hladnu atmosferu, a sneg nastaje direktnim prelazom iz gasovitog u čvrsto stanje – ledene kristale. Otuda istinitost da je sneg u stvari mineral, kao i dijamant, pa ne čudi da jedna vrsta snega, prašnasti, pri jakom vetru može itekako da ozledi vaše lice i oči.
A što se tiče boje, sneg je čist prozirni kristal koji propušta/odbija ceo sunčev spektar. Zbog distorzije, ono što se sećate verovatno iz fizike-optike, kada pomešate sve boje dobijate… belu.
Mislim da nema deteta koje nije jurilo pahulje da ih pojede. I ja sam naravno to radio. Kakav je današnji stav roditelja prema prirodi, mislim da bi mnogi momentalno to zabranili kada bi znali da se sneg u većini slučajeva formira oko čestica prašine koja lebdi u našoj atmosferi. Na njihovu radost, zabeležene su i tolike pahulje da ih dete ne bi moglo fizički pojesti – toliko da raširi usta.
Pomenuti podatak na fotografiji, da je glavni sastojak snega u stvari vazduh, osim toplotne izolacije ima još jednog keca u rukavu. Ko se nekada našao van grada u trenutku snežne vejavice, uskoro je mogao da doživi ono što je za današnje generacije prava retkost. Skoro potpunu tišinu. Vazduh je odličan i kao zvučni izolator. To važi samo dok je sneg nov, čitaj rastresit. Za razliku od tog fenomena, na Antarktiku, gde je sneg večito zaleđen, i zbog podatka da na površini nema nikakvih drugih prepreka, zvuk se odbija i putuje daleko dalje nego što bi očekivali. Inače na Antarktiku jako retko pada sneg, i kada vidite fotografije ili video snimke mećava sa tog podnevlja, znajte da je ona zasigurno potekla od vetra koji je podigao površinski sloj istog.
Za kraj jedna dilema. Mišljenje većine naučnika da je verovatnoća naći dve iste pahulje ravna nuli, dok ima i onih koji tvrde suprotno, i to potkrepljuju dokazima eminentnih ustanova. Kada siđemo na molekularni nivo, znajući da se voda sastoji od vodonika i kiseonika, na scenu stupaju izotopi pomenutih hemiskih elemenata. Oni se retko javljaju, ali na toliki broj molekula u jednoj pahuljici sasvim dovoljno da svakoj kristalnoj rešetki daju osobeni izgled.
Ostavljamo naučnicima da oko toga usaglase stavove, a ono što je bitno za decu na tu temu, molekularna struktura kristalne rešetke leda… svaka pahulja ima šest krakova. Zato u buduće slobodno ispravite roditelje i vaspitače kada vam od papira prave pahulje za Novu godinu sa pet krakova.
