Ko se od vas seća korneta punjenih medom umesto sladoleda? Da, da. Tada je najjeftiniji sladaled bio višestruko skuplji od najkvalitetnijeg meda. Danas je to obrnuto.
Jedna od mojih omiljenih pitalica za decu u šumi je i ta, da mi kažu šta je to bilo najslađe u prirodi pre nego se pojavio šećer. Obično se krene od raznog voće, preko šumskih jagoda… sve dok uz moju pomoć, ili bez nje, ne stigne se do meda.
To pitanje je neizostavno kada se nađemo na Adi а put nas navede na ostatke topole koja je svoju plemenitu dušu ispustila prošle godine.
Možda se njen pad dogodio istog dana kada sam sa grupom dece naišao na njeno raspuklo deblo na zemlji. A u njemu šumsko blago. Prepuno saća sa medom. Mada je i to retko za videti u Beogradu, ali sledeće dešavanje definitivno zaslužuje pažnju.
Oko umirućeg diva šumska svita. Scena izgleda tako da sve što gamiže, hoda, leti, kao da je došlo da oda počast topoli. Poput bajkolikih filmovima.
Razlog je daleko trivijalniji. Pogađate, med. Progonitelji i progonjeni. Preadotori i plen. Oni sa dna i vrha lanca ishrane, svi su se zajeno sladili medom, a skoro, jedan pored drugoga. Možda sam i prenaglasio ovu scenu, ali je uistinu bila za pamćenje. Mislim da ne treba ni pominjati da su se gozbi pridružili i vrhovni predatori, to jest mi. Isto u miru i isto sa zalepljinim medom oko usta kao i svi ostali iz carstva životinja.
Otuda i poređenje sa antičkim olimpiskim igrama kada su za vreme trajanja istih grčki polisi prekidali sva neprijateljstva.
