Nemalo iznenađenje za decu je saznanje da je društveni (i duhovni) život drveća jako sličan našem. Maloj deci je problem i da shvate da je drveće živo (ne kreće se, nema oči… ) a o tome da drveće komunicira, ne veruju ni tinejdžeri.
Ono što je bilo najlakše utvrditi, to je nivo komunikacije preko mirisa – hemijske poruke, što i mi ljudi radimo preko feromona. Primera ima mnogo. Ako npr. jedan hrast napadnu gusenice, ne da će samo on lučiti gorki i otrovni tanin u listove i koru, već uskoro i okolni hrastovi. Jednostavno, drveće ispušta mirise koji se šire šumom kao upozorenje drugima, a neki put luče materije koje privlače predatore koji jedu gusenice. Životinje koje brste lišće znaju za ovo, pa preskaču po nekoliko stabala redu da bi obedovale ukusne listove dok „vest“ nije stigla i do njih.
Ovo je za decu već fascinantno, ali glavno tek sledi. Čak i odrasli to prihvataju sa velikom dozom čuđenja. U pitanju je šumski podzemni internet. Drveće je bukvalno umreženo preko korenja i pečurki – mikoriza. Električni signali putuju za naše pojmove sporo, jedan santimetar u sekundi, ali putuju. Eksperiment koji je uradjen pre tridesetak godina, uz pomoć izotopa, radi lakšeg praćenja, dokazuju da drveće pomaže onim jedinkama koje su u hladu davanjem više hrane preko korena, a majka drvo odlično zna koja su njena deca i za njih ima poseban tretman. Primera ima bezbroj, ali…
Za kraj, drveće na neki način i čuje. Ali o tome neki drugi put…
