Evo mojih osam razloga zbog kojih deca trebaju da budu napolju i kada pada kiša:
Prvi i osnovni. Mi ne živimo na Marsu ili Veneri, već na planeti Zemlji. Naša planeta ima vodu i dovoljnu masu da istu zadrži. Nalazi se na takoj razdaljini od najbliže zvezde da je ogromna većina vode u tečnom stanju. To sve, i još mnogo šta drugog, ima za posledicu da naša planeta ima i atmosferske padavine. Jedna od njih je kiša. Drugačije rečeno, nešto sasvim uobičajeno i neizbežno u životu prosečnog Zemljanina. Da smo npr. Marsovci, izbegavanje kiše bi imalo možda nekog fiziološkog i psihološkog opravdanja.
Upravo ta neizbežnost kiše u našim životima nalaže da se što pre adaptiramo na date uslove. Možda je neko od vas i čitao moje postove na tu temu, o toj mojoj mini misiji ubeđivanja roditelja da prihvate činjenicu da Srbija nije u Sahari gde uvek sija Sunce, već na prostorima umerenokontinetalne klime, gde, vidi čuda, pada i kiša. Što pre to deca shvate, bolje za njih.
Omiljeni mi citat, „Sve što je prirodno, dobro je“, važi i ovde. Homo sapiens se pojavio pre oko 200.000 godina, i svi njegovi potomci su odrastali većinom na otvorenom, u svim mogućim vremenskim uslovima. Mi smo odlično prilagođeni za to. Nelogično je da su tu sposovnost poslednje generacije izgubile.
Redovni izlasci dece po kiši i hladnom vremenu mogu samo ojačati njihovo zdravlje, i možda još važnije, ojačati njihov mentalni stav, samopouzdanje.
Kiša menja tlo, okolinu, nebo… To je sada nova stimulalitva sredina za decu, koju svakako treba da okuse i istraže. Tu su bare, blato, klizava trava, nabujali i mutni potoci/reke… Otvara se čitava paleta novih mogućnosti, a nova pitanja se sama nameću poput klime naše planeti, o tome kakav je uticaj kiše na biljke i životine i naravno ljude itd. itd. 1000 zašo traži hiljadu zato.
Kada pada kiša, Sunce ne vidimo, ali verujte da je tu i da njegovi zraci dopiru do nas. O važnosti vitamina D za decu ne bih mnogo trošio reči. Za letnjega dana, kada je celo telo izloženo suncu, za neke tipove kože dovoljno i 15 minuta. U periodima kiše (snega) smanjena je proizvodnja vitamina D i upravo tada treba daleko više vremena za pomenuti proces.
Da bi deca naučila da pišu moraju da nauče sva slova. Logično, zar ne. Da bi deca mogla da spoznaju prirodu i istu zavole, moraju upoznati sva njena lica. Logično, zar ne.
Miris kiše, petrikor, je miris ulja biljaka, ozona i alkoholnog produkta bakterija koji se oslobađa iz tla (ne i ozon) pri udaru kišnih kapi. Svi znamo da je miris opčinjavajući, ali osim puke hemije, prste u taj božanski miomir uplela je izgleda i evolucija. Kiše su u očima naših predaka značile bujniju vegetaciju a time i porast populacije životinja. Sasvim dovoljno da miris kiše povežu sa nečim ugodnim.
Ovaj poslednji razlog za boravak dece na otvorenom i po kiši nema svoje naučno opravdanje, ali po meni je on toliko neodoljiv i hipnotičan, i da je samo on razlog, vredan je kisnuti za njega.
Mini video jedne kišne avanture OVDE
