Nesposobnost današnje dece da se popnu na drvo je paradigma trenutnog stanja njihove fizičke spremnosti i spretnosti. Ako nekome i nije baš jasno zašto sam izabrao baš ovu „disciplinu“ kao primer, evo odgovora. U ne toliko davnoj prošlosti nije bilo deteta koje se nije popelo na drvo da pojede slatku voćku (današnji plodovi trunu a da ih deca i ne primećuju), da se u rašljama najvišeg drveta u šumi ljuljuška na povetarcu i sanjari, otkači upetljanog zmaja od papira, napravi svoju skrivenu kućicu… a od granja hiljadu i jednu igračku. Nepresušni izvor zabave za decu, bilo nekada.
O mom mini istraživanju na ovu temu, pisao sam već nekoliko puta. Broj dece koji prođe kroz moje radionice na godišnjem nivou (3000 do 4000) sasvim je dovoljan uzorak za poražavajući zaključak, da ogromna većina nema potrebnu snagu i tehniku da se popne na drvo, a uz stablo bez grana se može popeti više nego simboličan broj dece.
Broj nekadašnjih aktivnih sati provedenih u igri van kuće verovatno je sada proporcionalan broju provedenih sati u kući za kompom, mobilnim ili ispred televizora. A kako to izgleda u stvarnom životu, evo jedne živopisne skice.
„Bambi uspon na Rtanj“. Većinu prisutnih čine deca iz raznih planinarskih podmladaka. Drugačije rečeno, nisu početnici. Rtanj i nije baš lak zalogaj za decu, a i za odrsle nesklone pešačenju. Uglavnom, dok su neki posrtali, pažnju mi je privukla lokalna devojčica gipkog hoda koja je sve vreme držala svoju majku za ruku. To što nije imala planinarsku obuću sa vibro đonom, već obične gumene piroćane, nije joj ni najmanje smetalo. Ispela se na vrh bez ijednog grča na licu, a imila je tada, tri i po godine. Bila je ubedljivo najmlađa učesnica akcije. Toliko o kondiciji gradske dece.
P.S. Ovo je samo deo jednog većeg teksta posvećenog veštinama dece u prirodi
