Blog

Prvo jutrenje u bespuću, odaljen od svega, svih i sebe

Bejaše to davno.

Stena poda mnom još je bila topla od Dažbogovog luča. Noćnik je već valjao hladan kanjonski vazduh preko uskog prevoja gde sam ležao razapet pod nebeskom kapom. Duboko dole u bezdanu mraka čuje se kako reka mantra. Lagano tonem niz strme litice. Sa svakim izdisjem jedan sloj životnih naslaga se otpetlja, a vetar ih lista i raznosi neznano gde.

Iz te nestvarne obamrlosti budi me čudna igra senke koja leluja po Mesečevoj površini, čas veća, čas manja, nestaje, vraća se, i onda najednom bešumno prolete nada mnom u obličju sene noćnog lovca otvorenih kandži. Postajem svestan sićušnih dodira bića koja istražuju moje lice. Čudnovato. Nemam potrebu da ih uklonim. Ni jedan trzaj tela, već promena ritma disanja na tren ih zaustavlja, ali samo na kratko. Vraćam pogled u visine, a tamo gori od sjaja bezbroja. Zvezdana prašina se pali i u meni.

Konačno me celog iz neopipljivog sveta vraća čudan zvuk, jedva čujan, ali sve glasniji. Nije to ni ples vetra i granja, ni šum stotinu stvorenja međ’ suvim lišćem, nit’ huk čovekala, već neprekidan, i krajnje misteriozan. Zvezde se gase u trenu, a nebo prekriva ogromni crni uskomešani talas. Pećina u mojoj pozadini ponovo postaje gluva.

Jutro. Nebeska žeravica se pali. Iz šaka mi curi suva zemlja, sa usana skidam jastučnu mahovinu. Magla me umiva, vetar češlja, šikara miluje. Ustajem. Rastem. Stopala ukorenjujem, telo se preobražva u deblo, ruke u granje. Um cveta.

Krasota prirode je tako ogromna da je samo oči pesnika sagledati mogu.

Podeli ovu priču

Nedavne blog priče