Fotografija možda deluje i suviše dramatično, no nije u pitanju baš tolika iscrpljenost. Gubitak snage, naročito po dubljem snegu, obavezno rezultira ovom ili sličnom scenom, ali u fokusu ovog teksta biće i nešto možda daleko bitnije od trenutnog nemanja potrebne kondicije.
Mislim da nisam imao slučaj na radionici ili rođendanu u prirodi da se barem neko od dece ne požali da ga bole noge, da želi pauzu… i to već na prvom kilometru hoda.
Podatak da svaka nova generacija ima sve manje kondicije, da je manje spretna, nije ništa novo. To vodi ka tanjim kostima, slabijem srcu, drugačije rečeno, lošijem zdravlju. Uzroci su svima jasni, da ih ne pominjem.
Poseban segmet u ovoj priči je nedostatak mentalne kondicije – snage. Neravan teren, korenje, granje, visoka trava, blato, jako sunce, hladnoća… To su neki faktori novijim generacijama toliko opterećujući u hajkingu, ne na fizičkom koliko na mentalnom planu, da pojedina deca odmah počinju da negoduju.
Ta mentalna uljuljkanost posebno se vidi na totalnoj neotpornosti na neke jače izazove, poput žeđi, bola. O važnosti pravilne hidratacije organizma ne bih trošio reči, ali nemogućnost ne baš male manjine da se suzdrži pola sata/sat žednim, ili da se ne dramatizuje slučajan pad čak i na onaj deo tela gde leđa gube svoje časno ime, više je nego simptomatičan.
Deo mog edukativnog programa o preživljavanju u prirodi na rođendanima obavezno se odnosi i na moja i tuđa iskustva oko žeđi, gladi i bola. Kada čuju da se neki put desi da se voda na avanturi u prirodi neki pu ne okusi i po ceo dan, čak i oni najglasniji, malo koriguju i iskontrolišu svoju preteranu reakciju.
P.S. Jedan od nekadašnjih završnih ispita za izviđače je bio i da se jedan ceo dan ništa ne priča. Deluje lako, ali za taj uzrast potrebna je velika mentalna snaga i za tako nešto.
