Captain Fantastic, film koji je 2016. bio u trci za Oskara, jedan je od retkih filmova koji se bavi veoma osetljivom temom. Odgajanje dece od strane samohranog oca u okruženju krajnje netipičnom za moderno društvo predstavlja svojevrsni iskorak u američkoj kinematografiji. No, ovo nije tekst o filmu, iako uloga Vigga Mortensena, kao i sama tema života sa decom van stereotipnih uslova na koje smo navikli, u totalnom skladu sa Prirodom, zaslužuje da već danas pogledate ovo ostvarenje, ukoliko već niste. Ovaj tekst posvećen je čoveku koji ima dosta toga zajedničkog sa likom captain Fantastica.
Zoran Raković, nezvanični ministar za sreću, otac četvoro dece i pedagog sa golemim iskustvom, svojevremeno je odbio da ga direktorsko mesto ograničava, i slušajući svoju prirodu, odlučio da decu vrati Prirodi – iskonskom čovekovom učitelju, i Prirodu – deci, kako i dolikuje.
Ovaj tekst nije sponzorisan, i Zorana ću predstaviti isključivo kao svoj lični odabir pravca koji smatram jedinim zdravim i relevantnim za pravilan razvoj dece. Zato vas molim da mi u startu oprostite svako, naizgled, preuveličavanje, jer je ono posledica lične očaranosti mogućnošću da IPAK, i pored svih mana društva u kojem živimo, ništa nije izgubljeno dokle god vam se putevi sretnu sa ljudima slične namere i životnih vrednosti.
Multi kreativni studio Zoran, nudi edukaciju kroz fantastično osmišljene aktivnosti za decu, uklopljene u radionice na otvorenom ili zatvorenom, izviđačke avanture i krajnje uzbudljive proslave rodjendana, na kojima deca otkrivaju blago, šumu, uče se orijentaciji, prave roštilj, penju se i silaze, druže samostalno ali i sa roditeljima, otkrivaju tajne godova, kompas, peku klopu oko prave vatre, grle drveće i uče o biljkama, prave prve realne kontakte sa Prirodom, i ruše sve tabue balkanskih naroda o tome da će promaja, kiša ili sneg, nepovratno upropastiti neko od naše dece.
Sa dugogodišnjim iskustvom vaspitača, ali i uz lično iskustvo života u mnogočlanoj porodici, Zoran je masterovao suštinu vaspitanja. Ona bi mogla biti sublimirana u tek par vrlo jednostavnih reči, a ja se zahvaljujem na prilici da u Soul razgovorima Zoran odgovori na neka značajna pitanja, kroz formu intervjua, i tako svakom posetiocu Soul Hauz bloga, i zajednice Mame bez Drame, pomogne da potvrdi, razume, nauči ili otkrije prioritete u odgajanju dece, koji počivaju upravo na onome što sa različitih strana pokušavaju da nam oduzmu – Prirodu.
SoulHauz: Tokom vaše karijere vaspitača, a i sada, kroz saradnju i rad sa decom različitog uzrasta, šta ste naučili o vašim malim saradnicima, njihovom ponašanju i potrebama? Koji su istinski prioriteti dece?
Zoran Raković : Preskočio bih opšte mesto na ovu temu, Maslovljevu piramidu, i prozborio o nečemu na na šta skoro niko ne obraća pažnju, o onome sa čim sam obično “kupovao” dečija srca dok sam radio u obrazovno-vaspitnim ustanovama.
Izreka “Sloboda nema cenu” važna je i u dečijem svetu. Najjednostavnije bih to opisao izlizanom floskulom – kreativnog haosa. Deca su moju želju da probijem standarne okvire poimanja dečijih sloboda doživljavala upravo onako kako to odrastao čovek ne može ni blizu da zamisli.
SoulHauz: Na koji način se aktivno menja fiziologija deteta, a posledično i ponašanje i uverenja, kada se dete nađe kao učesnik u nekoj od vaših avantura? Šta ta promena i iskustvo diktiraju i bude na dugoročnom nivou?
Zoran Raković: Navešću samo jedan segment koji cenim da će vašem čitalaštvu biti zanimljiv.Deca su izrazito duhovna, od samog rođenja, ali ta duhovnost se odrastanjem sve više zaglavljuje u materijalni svet kojim je ophrvana naša civilizacija.
Jedna od mojih najomiljenijih aktivnosti sa decom u prirodi je grljenje drveća. Posle uvodne price o drvetu, sa konkretnim dokazima, kao biću koje oseća, čuje, razgovara, brine o svom potomstvu i svojim saplemenicima, zagrljaj gorostasnog diva i maljušnog deteta zatvorenih očiju….čista, izvorna, nepatvorena ljubav.Neka deca po otvaranju očiju, otvore sebi neki druge poglede na svet.
SoulHauz: Na koji način priroda i njeni zakoni uspevaju da u potpunosti šarmiraju decu sa kojom provodite vreme učeći ih upravo o životu kroz postavljanje temelja u poštovanju i poznavanju Prirode? Šta priroda daje deci, i kako joj deca uzvraćaju kada oklevanje i potencijalni strah, nestanu?
Zoran Raković: Mi, ljudi, iznikli smo iz prirode i povatak u nju je, barem i na kratko, isto kao povratak ribe u vodu. Ja često ponavljam tu činjenicu kao neku mantru, da smo mi ponikli iz prirode i da se čovek jedino može istinski ostvariti upravo u njenom zagrljaju.
U večitom razmišljanju svih nas šta je za decu dobro a šta nije, jedna misao neka vam uvek bude vodilja:”Sve što je prirodno to je i dobro.Sve što je prirodno to je i dobro.”
SoulHauz: Koncept proslavljanja dečijeg rođendana u igraonici je često veoma stereotipan, skučen, limitiran, iako se čini da daje mnogo mogućnosti i kreacije poput: šminkanja, dečije predstave, interaktivnih igara, raznoraznih zabavljača itd. No, deca se i dalje nalaze u zatvorenom prostoru u kojem se dešava nešto što i nije uzbudljivo za dušu i edukativno. Koje su to pobude i uverenja koja su vas osnažila da deci ponudite alternativu – spas u vidu istraživanja, avanture, potrage za blagom, izviđača, provođenja vremena sa roditeljima u potpuno drugačijim uslovima i tako dalje? Kako ste se osmelili na iskorak u konkretno spasavanje dece od šablona kojem su izložena?
Zoran Raković: Na prvi deo pitanja odgovor leži u odgovoru na često postavljanom pitanju roditelja, upućenom meni: “Kakav to čarobni štapić imate da vas tolika grupa ustreptale dece bespogovorno sluša u onolikoj šumi/parku, kada u igraonici, u zatvorenom, gde ima i po pet/šest animatora, oni im ne mogu ništa?” Jedan maleni deo misterije možda leži u mojoj harizmi prijemčivoj deci, ali ono što je sigurno, čarobni štapić poseduje drveće, cveće, ptice, vetar, sunce i nebo iznad nas. Priroda je najveća igraonica i učionica na svetu, sa skoro beskonačnom količinom i vrstama edukativnog materijla. Ona odlično upija nesputanu dečiju energiju, koja se u igraonicama samo odbija od zidove i vraća deci. Jednostavnije rečeno, u tako inspirativnom okruženju intervenicje vodiča-edukatora su bukvalno minimalne, na nivou impulsa.
Što se tiče smelost, posle par meseci po dolasku u Beograd (ako ne računam studentske dane) moje prvo zvanično radno mesto je bilo direktorsko. Ono što sam odlično znao, a to je utvrdila ubrzo i osoba koja me je tu postavila, da ja nisam iz te priče. Prsudne su bile zrelost mojih godina i duboka vera u postavljeni cilj, poslušao sam svoje srce i posle nekoliko meseci bez dinara početnog kapitala i ikakvih privatnih i poslovnih poznanstva, otvorio privatnu firmu. Spojio sam dve moje velike ljubavi. Ekologiju i rada sa decom. Izaberi posao koji voliš, i neceš morati raditi ni dana u životu, reče mi Kofučije, i ja ga poslušah.
SoulHauz: Šta sve nudite od programa i radionica?
Zoran Raković: Rođendani u prirodi – na otvorenom, su ono od čega živi moja mnogočlana porodica. Dodatni programi koji me ispunjavaju su radionice u prirodi, kako za decu tako i porodice, izleti, a u zimskom periodu kreativne radionice u mini studiju neobičnih tema, od geologije, astronomije, mitologije, paleontologije, arhitekture, botanike, fizike, istorije, meteorologije, arheologije itd.
SoulHauz: Stručnjacima u oblasti psihologije, kao i jednom delu vaših kolega poznato je koji su to sve benefiti za kognitivni razvoj detce u okolnostima u kojima se deca nađu sa vama. Upoznajte naše roditelje, Mame bez Drame i ostale čitaoce Soul Hauz bloga sa načinima na koje jedno „preživljavanje“ u šumi utiče na razvoj misaonih i ponašajnih obrazaca kod dece. Kakvu promenu deca dožive?
Zoran Raković: Verujem da će čitaoci vašeg bloga, koje je ovaj tekst zainteresovao, lako na internetu naći mišljenja svetskih eksperata na temu kako sveopštih, tako i dobiti za kognitivni razvoj boravkom dece u prirodi. Mada Srbija nema kao Butan “Ministarstvo za sreću”, za mene je najbitnije da niko ne osporava činjenicu da su deca koja više borave u prirodi srećnija od svojih vršnjaka. Savim dovoljno da svaki roditelj isto poželi svom detetu.
SoulHauz: Da li se uz decu menjaju i roditelji, ili prva promena treba zapravo da bude roditeljska, da bi dete uopšte dobilo šansu da se upozna sa životom na drugačiji način, onaj koji vi nudite kroz vaše sadržaje?
Zoran Raković: Mislim da ovde nemam mesta za dilemu ko je stariji – kokoška ili jaje. Ovde bih kao ilustraciju svega na ovu temu pomenuo moju nazovi mini misiju pod radnim nazivom “Srbija nije u Sahari”. Na tom donkihotovskom putu, uloženo je mnogo energije da se roditelji oslobode uvreženog mišljenja na ovim prostorima da su kiša, vetar i sneg pogubni za decu. Srbija se nalazi u umereno-kontinetalnom klimatskom pojasu, i što se pre deca adaptiraju na klimu svog podnevlja, utoliko bolje po njih. Nema lošeg vremena već samo neadekvatnog oblačenja. A deca… Detinjstvo prestaje kada prvi put preskočite baru. Zato pustite decu da budu deca.
SoulHauz: Mislite li da bi bilo korisno obučiti jednu ili više generacija vaspitača, koji bi napustili stereotipe i krenuli vašim stopama?
Zoran Raković: Jedna od mojih ideja je bila da prvi u Srbiji otvorim pravi vrtić zasnovan na koceptu šumskog vrtića, pošto lažnih ima nekoliko. Da se potrudim da dobijem akreditaciju i da to bude ujedno i centar za edukaciju budućih vaspitača koji će celokupni vaspitno-obrazovni rad vršiti u prirodi. Nažalost, taj finansiski zalogaj je ispao preveliki za mene, tako da se unapred radujem onome ko se prvi osmeli da krene tim putem. To je jednostavno budućnost. Princip jinga i janga i ovde deluje. Sve veće otuđenje od prirode pravi klicu u sebi koja sve više raste, koja teži povratku ka našem izvoru – prirodi.
SoulHauz: Navedite tri najvažnija razloga zbog kojih roditelji koji ovo čitaju treba momentalno da se odluče da bukiraju avanturu kod vas?
Zoran Raković: Šta zračiš to privlačiš. Oni će me pozvati iz tog razloga. P.S. Često ističem da sam mnogo srećan čovek kada su u pitanju korisnici mojih usluga. Moja klijentela je u većini slučajeva pametnija i obrazovanija od mene. Poslovati sa ljudim širokih pogleda, posao pretvara u zadovoljstvo.
SoulHauz: Koliko deca u Srbiji zaista nauče kroz pasivno sedenje u školskoj klupi i repetativni školski program, a kako bi zapravo izgledali časovi biologije, istorije, prirode i društva, da se nekom poput vas dozvoli da uđe u obavezan školski sistem?
Zoran Raković: Mislim da će jedna moja mini priča odlično ovde leći, indikativnog naslova “Plivanje se uči u vodi, crtanje na papiru… a o prirodi se uči u prirodi”.
Evo je u celosti: “Čuo sam pre neki dan da uče decu (nije besplatno), između ostalog, kako se prelazi potok po klizavom kamenju u učionici za klupama? Neke stvari se jednostavno ne mogu naučiti teoretski. Nije ni čudo što su naša deca među najlošijima u Evropi u rešavanju PISA testa.
O čuvenoj rečenici „gram teorije, tona prakse“ može se polemisati, ali…
Verovatno na internetu već postoji tutorijal kako se popeti na drvo. Gorostasni hrast je daleko bolja opcija.”
