Iskreno rečeno, nije da nisam pročitao desetine raznih „stopostotno uspešnih“ receptura i metoda koje rasteruju zmije (par ću pomenuti pri kraju), ali ću ovde ipak izložiti stavove ljudi kojima je kampovnje postalo skoro svakodnevnica, te i moje skromno iskustvo.
Drugačije rečeno, tajnog recepta nema. Čak i ona sredstva koja možete kupiti/naručiti u inostranstvu (možda ih ima i kod nas) ili sami napraviti, mnogi poznavaoci prirode kažu da više štete prirodi nego što rasteriju zmije.
Tekst je pisan univerzalno (koliko je to moguće), za sve zmije, mada je bar meni, sve vreme samo jedna zmija bila u glavi.
U Srbiji živi tri vrste otrovnica, ali ako ikada i sretnete neku od njih, to će biti najverovatnije poskok, najrasprostranjenija otrovnica u nas, ujedno i najopasnija, to jest najotrovnija naša zmija. Iz hibernacije se budi tokom marta, a u istu se vraća negde početkom jeseni. Voli topla i osunčana staništa, kanjone, stenovite obronke, kamenjare kao i ivice osunčanih šuma (posebno hrastovih), žbunje. Aktivan danju, ali za letnjih vrućina, kada se obično i kampuje, to je pretežno sumrak, ređe jutro, kao i tokom toplih letnjih noći. Tada se danju skriva u mirna i senovita mesta. Nije agresivan i napada samo kada je isprovociran ili zgažen. Neki put se oglašava i glasnim i neprekidnim šištanjem.
Krenimo od najvažnjijeg, izbora gde ćemo podignuti naš kamp. Budući da poskok voli suva i topla mesta, reklo bi se da blizina vlažanih mesta, kao i neposredna blizina izvora, čine se idealnim za kampovanje, ali i nije baš tako. To su ujedno i staništa žaba, puževa, crva i sl. životinja koje su u stvari zmijin plen. Doista, ishrana poskoka se najviše sastoji od sitnih sisara, ptica i guštera, ali ako u blizini postoji suvo i osunčano mesto eto razloga za razmišljanje.
Idealan prostor za vaš šator je ravan prostran (naravno suv) prostor, niske trave, bez opalog lišća, žbunja i kamenja, palih debala gde bi se ona mogla sakriti i loviti. Takođe izbegavajte da vaš šator/kamp bude ispod grana jer se zmije penju na drveće. One generalno ne vole da budu izložene na otvorenom. Izbegavajte isto i tlo sa rupama koje su predhodno iskopali glodari i krtice, jer je to nešto savršeno da se u njih uvuku i sakriju.
Ako već znate da predeo gde kampujete obiluje zmijama otrovnicama, zaboravite na ono što svi mi najviše volimo, da svoj šator ušuškamo na ivici šume, ispod drveća, pored žbunja kao bi nam isti bio u hladovini skoro ceo dan.
Pre nego nastavimo, reč dve o ličnoj zaštiti od zmija. Opšte je pravilo da se u prirdi nosi zatvorena obuća, barem polu-duboka duboka, deblje i duže (planinarske) čarape, dugačke pantalone, plus kamašne. Sve to sprečava da ako i dođe do ujeda zmije onemogućimo skroz ili barem smanjimo dubinu ugriza.
Noću osvetlite kamp, a ako imate potrebu da idete u mrak, obavezno koristite baterijsku lampu da ih ne bi slučajno nagazili.
Tu vam može pomoći i vatra. Sve životinje se plaše vatre i dima. Zmije imaju istančano čulo mirisa i verovatno joj se miris dima ne sviđa. Međutim, zmije poseduju i „šesto čulo“, detektore toplote, to jest vide infracrveno zračenje, tako da sigurno odlično razlikuju vatru od nekog glodara koga bi rado pojele.
Sve u svemu, veća je verovatnoća da će zmija izbeći logorsku vatru zbog buke (vibracija) ljudi nego zbog prisustva vatre. Za kraj ovog pasusa jedno upozorenje. Drva za vašu logorsku vatru držite van kampa, i ne bi bilo loše da ih svaki dan presložite. To može postati savršeno skrovište za zmije. Budite aktivni u kampu. Zmije ne čuju kao mi ljudi ali zato osećaju vibracije koje se prenose kroz tlo. Novija istraživanja govore da mogu i detektovati zvučne talase u vazduhu u nekom užem frekvetnom opsegu.
Pravilno čuvanje hrane u kampu posle odabira mesta je možda najvažniji detalj u ovoj priči. Naša hrana nije interesantna zmijama, ali jeste njenom plenu: sitni sisari, ptice i slično. Ako se oni budu vrzmali oko vašeg kampa računajte da će to privući i zmije. Opšte pravilo je da hranu držite u hermetički zatvorenim posudama/kesama podalje i iznad zemlje, kao na primer na grani. Ostatke od hrane posle obedovanja lepo pospremite. Ne budite lenji i pokupite i one sitne koji su pali u travu. O tome da pribor za jelo odmah operete, podrazumeva se, ne samo zbog zmija.
Ovde ću dodati znanje koje se direkno odnosi na zaštitu od medveda kada je u pitanju kampovanje, koje sam skoro pročitao na stranici našeg najpoznatijeg ciklonomada, Snežane Radojčić (nažalost, nismo se još uživo upoznali, tako da smo samo virtualni prijatelji). Rado bih vam preporučio da od nje naručite životno provereni „Priručnik za kampovanje“. Od osobe, koja skoro svaki dan podiže šator u prirodi, ima se sigurno šta naučiti https://www.snezanaradojicic.com/
Elem, za medvede (a dodao bih i za zmije) možemo primeniti pravilo trougla, gde su tačke presecanja stranica zamišljenog trugla međusobno udaljeni najmanje 30 metara. U jednom uglu jedete (spremate hranu), u drugom ostavljate hranu, a u trečem kampujete. Ugao gde ostavljate hranu u hermetički zatvorene posude, kese/torbe, ubacite i odeću u kojoj ste spremali obrok, kao i sve preparate sa jakim mirisom (kreme, benzin, pasta za zube, dezodorans i slično).
Mada se ovaj savet ne odnosi na vaš boravak u kampu, vredno ga je pomenuti. O tome koju obuću i odeću koristimo na terenu rečeno je već u predhodnom delu. Pri kretanju na terenu hodajte odsečno (pravite vibracije) i koristite štap за ispitivanje terena. Ako sretnete zmiju ne paničite, ne izazivajte je. Ona je jednako preplašena/iznenađena kao i vi. Jednostavno je samo zaobiđite u velikom luku i to je to.
Na tu temu evo mog ličnog iskustva iz detinjstva. Budući da sam uvek imao višak energije, kao deca pri penjanju na stenovite litice u kraju gde sam tada živeo, uvek sam bio prvi. U par slučajeva sam se skoro poljubio sa poskokom. Provirujem glavu u penjanju pored izbočene stene i u trenutku se susrećem oči u oči sa poskokom koji se tu sunča. Nemo i bez naglih trzaja povlačim se unazad, pomeram se koji metar u stranu i nastavljam penjanje. Pri prolasku, poskok se iz svog pretećeg stava vraća u opušten položaj (ili se uveliko sklanja), ja mu se naklonim, i idemo dalje. Toliko o tome koliko su zmije agresivne. Princip je jednostavan, „ne diraj me, ne diram te“.
Pre nego što pređemo na deviperizaciju upotrebom repelenata, jedno upozorenje za koje nisam uistinu siguran da važi za sve zmije. Pročitao sam na nekoiko mesta tekstove gde se naglašava da se refleks ugriza kod zmija može pokrenuti čak i nekoliko sati nakon što je životinja mrtva. Ima dosta dokumentovanih slučajeva koji su potvrdili ljudi od zvanja i znanja. Drugačije rečeno, i mrtvu zmiju zaobiđite. Imajte u vidu da se u nnjihovim očnjacima i dalje nalazi otrov, mada su odavno mrtve satima.
Šta sve odbija zmije? Osim kupovnih preparata tu su naftalin, sumpor, amonijak, soda bikarbona, sirće, beli luk i slično. Budite pažljivi sa pobrojanim hemikalijama poput naftalina, jer ujutro kada se probudite možete zateći prsten mrtvih veverica oko vašeg kampa.
Za kraj jedan recept na granici hermetizma, a možda i nije. Nadjite mrtvu zmiju i pecite je u zatvornoj posudi dok se skroz ne ugljeniše, pretvori u prah na dodir. Taj prah dobro pomešajte u flašu sa vodom, a onda tu vodu pomešajte u dvolitarskoj flaši sa vodom, pa tu količinu u balonu od pet litara itd. Dobijenom tečnošću poprskajte prostor oko vašeg kampa.
