Koliko god mi nipodaštavali dečiji strah od mraka, on je po mnogim naučnicima deo našeg genetskog koda, i zajedno sa još jednom neprijatnošću, bolom, naš čuvar.
Preko dana mi smo gospodari situacije, a sa dolaskom mraka mi gubimo kontrolu. Pojavljuje se neizvesnost, za koju možemo reći da je i osnova straha. Preistorijskog čoveka su u mraku vrebale itekako realne opasnosti od raznih grabežljivih životinja. Danas su to isto realne opsanosti počev od nečeg banalnog, poput neke male prepreke koju ne vidimo u mraku a zbog koje može mnogo šta krenuti po zlu.
Što se tiče bola, jedan slikoviti primer sa naizgled benignom povredom koju sam zapamtio na predavanju iz psihologije sa pretpostavkom da ne osećamo bol. Vaša cipela vam je tesna, a vi ste na dugačkoj planinarskoj turi. Mali žulj sa prvog dela planinarenja na vrhu planine izgleda tako da vam može ugroziti čak i život.
Kod dece glavni hranitelj straha od mraka je njihova mašta. Period oko treće godine života je tipičan. Dovoljno sazreli da mogu da razmišljaju a još nedozreli da bi bića mašte prepoznali kao takve. Oko šeste godine, natprirodna bića i dalje vire iz mraka ali se prihvataju i realne opasnosti.
Širokoj paleti radionica pridodao sam i „Noćnu avanturu“ kao rođendansku zabavu za decu sa baterijskim lampama. Kako sam to kratko napisao na sajtu, ova avantura je za nivo originalnija, adrenalinski izraženija, i za decu doživljaj par ekselans.
U opčinjenosti dece igrom padaju mnoge barijere, pa tako i nerealni strah od mraka. Lagao bih kada bih rekao da se pojedina deca nisu uplašila ili zatražila roditelelje (nekoliko roditelja prati grupu na odmerenoj razdaljini) ali sam daleko više slušao iskrene, sa puno emocija, reči zahvalnosti roditelja one dece „koja ne smeju da uđu ni u svoju spavaću sobu ako nije upaljeno svetlo“.
Takva saznanja su me povukla na razmišljanje da započnem namenske radionice uz stručni nadzor osobe iz struke na tu temu. Radionice bi bile namenjene deci koje imaju strah od mraka ali i deci koje ga nemaju, kao originalni edukativni vid zabave.
Radionice bi otpočinjale u sumrak i održavale bi se na prostorima beogradskih parkova i šuma. Cela avantura bi trajala mesec dana, svake sedmice po jedna radionica, od najlakšeg nivoa do najtežeg – najstrašnijeg. Za prvi nivo predviđeno je ravnopravno učešće roditelja i deteta, a u poslednjem, kao neprimetni pratioci. Mislim da je glupo da napominjem da je svako dete posebna individua i da se nekih predviđenih pravila ne bi slepo držali.
Za ostalu decu, to bi bio pozov za klasičnu Noćnu avanturu.
Ako vam ovo deluje interesantno/korisno molio bih vas da ostavite komentar, bilo kao zainteresovanost za uzimanje učešća u istim, ili u vidu sugestije.
Hvala unaperd na saradnji.
