U Beogradu, barem meni nije znano, ako grešim, to je iz neznanja, a ne… niko do tada nije na tržištu u okviru svog godišnjeg plana ponudio takav tip radionica deci a koje će imati ekonomsku opravdanost (platiti državi njeno, prostor, prevoz životinja, dnevnicu stručnom licu, materijal za kreativni rad dece… i da na kraju budete u plusu).
Verovatno je bilo i biva usko specijalizovanih radionica u okviru nekih državnih ustanova, nekih besplatnih, ili u sklopu raznovrsnih ekoloških dešavanja, ili u okviru vrtića/škola… Ali izaći jedan na jedan, na tržišni megdan tradicionalnom izboru roditelja, gde su tada samouvereno dominirali sport, umetnost, jezici i sl. i od njih oteti deo kolača, nije bilo nimalo lako.
Kada je u pitanju izbor tema, uvek biram ono što je pvenstveno meni interesantno, i nikad ne radim ono što mi nije blisko, bez obzira koliko to bio ekonomski unosno. Tako je bilo i ovaj put.
Bio je to set dečijih radionica posvećen (ne baš omiljenim životinjama/biljkama) paucima, škorpijama, paličnjacima, zmijama, biljkama mesožderkama… pod dirigentskom palicom mlađanog ali harizmatičnog Uroša.
Evo dela teksta iz najave istih:
„… Ovakav tip radionica za decu se obično svodi na pokazivanje fotografija uz propratnu priču nestručnog lica – radioničara.
Ne i u ovim radionicama.
Prvo, i najzvažnije, u Studio donosimo prave životinje/biljke, i to nekoliko vrsta.
Drugo, ništa manje važno. Naš mladjani, po godinama, specijalni gost, Uroš Vezenković, kada su u pitanju egzotične životinje, ima decenijsko iskustvo. Podatak za duboki naklon. Od njega se ima šta i čuti i naučiti….“
Narodna izreka kaže da hrabre prati sreća. Tako je bilo i ovaj put. Kada su u pitanju radionice u Studiju (zimski period) to je tada bio totalni hit. To su tada bile moje ubedljivo najskuplje radionice ali ujedno i radionice koje su se znale rasprodati odmah po objavljivanju.
U okviru raznih radionica prošle su desetine predavača, sa razmim visokim titulama, onih koji su proveli životni vek u prosveti, onih koji su mene lično oduševili svojim originalnim prilzom deci, ali dečija srcu sa nepotkupljiva, a sve njih je opčinio čarobni frulaš, Uroš.
Ovim pisanijem hteo sam da mu izrazim zahvalanasti za sve učinjeno, kao i za to što je imao hrabrosti da poveruje u moje snove, i kao primer budućim malim privrednicima „da kada slušaš svoje srce, nikada nećeš pogrešiti“.
Danas takav tip radionica nije ništa novo. Uroš i ja ih nismo reprizirali odavno (mada u studiju sve manje i radim), ali smo zato osmislili jednu jednako zanimljivu, ali u prirodi. Radni naziv je „Edukativni uspon na Avalu – U avanturi sa Urošem“. Obično je jednom godišnje na programu. Na tom kratkom usponu tražimo sa decom sve te „ružne“ životinje tipa škorpija, pauka, zglavkara, vodozemaca, reptila…
Jednako se radujem sa decom svakoj novoj Uroševoj radionici.
