Decu najćešće podsećaju na jaja nekog insekta, koji je baš tu odlučio da izvrši najezdu i osnuje čitavu koloniju svoje vrste, mada često i odrasli nisu daleko od te misli. U pitanju je ništa drugo nego metod razmnožavanja koju koristi paprat. Spore ove biljke kao da su pobegle iz nekog naučno-futurističkog filma, pravi su dokaz o nekom drugačijem vremenu. Paprat kao i mahovina uvek bira mračna i vlažna staništa, jer im je voda od suštinske važnosti za razmnožavanje.
Tokom razmnožavanja dolazi do smene bespolne i polne generacije, mada određene vrste mogu se razmnožavati i vegetativno, pomoću mladih izdanaka. Kod bespolne generacije matična biljka formira na donjoj strani lista sporangije u kojoj se nalaze spore. Ono što vidimo na fotografiji su grupacije sporangija – sporusi, koje mogu biti različitih oblika i veličina. Kada se dostigne određena zrelost sporangije pucaju, tada vetar ili neka životinja razneće spore do prikladnog mesta gde se razvija sledeća polna genaracija.
Kada spora padne na vlažno tlo, razvija se mala zelena srcolika pločica (protalij), veličine od samo nekoliko milimetara, koja je pričvršćena za zemlju malim rizoidima (formacija tankih “dlaka”, zamena za koren kod niže organizovanih biljaka). Život tako malene i nežne biljke zavisi od spoljašnjih uslova, da bi opstala potrebna je optimalna vlaga. Pored jednostvne organizacije sadrži i muške i ženske reproduktivne organe. Zahvaljujući prisustvu male količine vode vrši se oplodnja, muške ćelije kreću se vodom do ženske ćelije koja je nepokretna. Ženske polne ćelije luče određenu kiselinu što dovodi do hemotaksne reakcije tj. kretanje muških polnih ćelija kroz tečnost. Nakon oplodnje nastaje mali izdanak parpati, nakon čega se ceo ciklus ponavlja.