Deca kao na iglama. Svi gosti malog slavljenika su na broju. Čekaju zvanično odobrenje pa da se otisnu u kratku, snežno šumsku avanturu.
Deo roditelja se grozi proslava rođendana u igraonicama, ali iz poštovanja slavljenika/roditelja koji su ih pozvali, želje svog deteta, idu na iste. Isto je i ovde. Pojedini roditelji nerado dovode svoje dete na ovakav vid zabave, a ako i dođu, razlog je identičan, i to im vidljivo piše na čelu krupnim crvenim fluorescentnim markerom.
U tom metežu roditelja i dece primećujem jednu takvu osobu u tipičnoj sceni za ovo o čemu ću pisati. Roditelj svoje dete pedantno ušuškava u zimsku opremu. Podvlači mu pod kapicu svaku vlas kose, proverava da li su svi šnirevi zakopčani, i još jednom, i još jednom. I još jednom. Doteže kaiše na rukavicama, prelazi na čizmice, i sve tako u krug.
Onda dolaze na red saveti. Od opšte kakofonije ne čujem dobro ali prepoznajem ključne reči kao stvorene za SEO optimizaciju sajta posvećenog ovoj temi: sneg, budi dobar, hladno, prehlada, ne skidaj rukavice, ne trči mnogo, slušaj vodiča…
Uskoro zabrinuti roditelj hvata moj pogled. Blago podižem šešir u znak pozdrava i tiho bacam opkladu koju moji saradnici ne prihvataju :“ Hajde da se kladimo u, nije bitno šta, da će nam dotični roditelj uskoro prići“.
Osećaj me nije prevario. Prilazi mi pažljivo birajući putanju da ne bi slučajno stao u sneg celac, ili baricu: „Da li je možda sneg predubok za toliku šetnju za ovako malu decu? Mislim da bi se po ovako niskoj temperaturi program trebao skratiti. Moje mišljenje je da sneg mnogo vlažan i da…“ Nepristojno prekidam roditelja lakonskim odgovorom da je svaki sneg vlažan, jer je od vode i pokušavam humor da malo opustim naborano čelo sagovornika.
Ovde bih stao. Ovo nisam pisao da bih samo kritikovao helikoptersko roditeljstvo (previše zaštinički roditelji), mada nemam ni jedne reči opravdanja za takav stav. Ovde odlično leži izreka da je i put do pakla popločan dobrim namerama. Čak su moji stavovi dijametralno suprotni od tog načina vaspitanja. Poenta priče je kopernikanska.
Skoro svaki povratak dece iz ovakve mini avanture liči jedan drugom. Deca trče koliko ih noge nose roditeljima, a oni ih raširenih ruku dočekuju u prisan zagrljaj.
Da se ne lažemo. Deci je na kraju programa zimska garderoba neretko vidno mokra od igre na snegu. Skoro niko više na glavi nema kapu, ni navučene rukavice. Jakne su polu otkopčane jer od silnog hoda i trčanja, bilo bi i nelogično da je drugačije.
Tražim pogledom zabrinutog roditelja sa početka priče, i vidm kako dočekuje dete pomešanih osećanja. Svi smo mi doživeli barem jednom taj trenutak deformacije vremena i prostora kada sve nestaje i zaleđava se, i ceo fokus je samo na našem detetu. GrilI ga, ljubi, a onda povratak u stvarnost. A dete kao i da ne sluša bujicu kritika na njegov „stajling“, već kratkim rečenicama, u pauzama brzih uzdaha i izdaha, žurno i veselo prepričava doživljeno.
Naš zabrinuti roditelj se na čas osvrće oko sebe, pa gleda u svoje dete, pa ponovo u druge roditelje i decu, kao da nešto meri, upoređuje.
Pred sam moj polazak, pogledi nam se ponovo ukrštaju, rukujemo se, i pored nekih reči negodovanja sa njegove strane, više sebi u bradu, sledi kopernikanski preokret. „Rekla mi je (majka slavljenice) da imate radionice za decu u prirodi, gde ona sama bez roditelja idu sa vama u šumu. Da pešače, igraju se, uče o prirodi. Kojim se to danima održava?“
Jasno je da mi je sa poslovne strane ovaj momenat bitan, jer na kraju od ovog posla moja deca jedu hleba. Dobio sam jednu novu potencijalnu mušteriju, ali osećaj, da sam uspeo još jednog roditelja da naveden na pomisao o izlasku iz „helikoptera“… vredniji od tri carska grada.
