Bokvicu svi poznajemo kao lekovitu biljku koja se upotrebljava na različite načine. Koristimo je u obliku melema, čajeva, sirupa… ali i kao salatu.
Moje prvo iskustvo sa njom ima ukus bezbrižnosti i detinjstva. Nije da mi roditelji tada nisu kupovali čokolade i slatkiše (prosvetni radnici sa službom u selu), ali je to bilo za današnje pojmove i više nego sporadično.
Hteo sam reći da za razliku od nekih mojih drugova, nisam baš bio toliko željan slatkiša, ali slatki plodovi šume su uvek imali dodatnu čar.
Ako izuzmemo med, trešnje i slično, šumske jagode su nam bile pri vrhu dečije liste prioriteta. Odlazak u šumu na par sati je bio kao danas izlazak ispred zgrade. Ruke u džepove i to je to. Rančevi, voda, hrana, maramice itd. su tada za nas bili rezervisani isključivo za celodnevne avanture.
Jagode smo brali i nizali na cvetne drške bokvice (niska) koje su mogle biti dugače skoro i do dva pedlja. Jagode bi nizali od podnožja drške koju smo predhodno otkinuli, a neugledna cvast nam je bila donji graničnik.
Nabranim niskama bi se sladili obično u hladu stoletnih hrastova, skidajući šumske jagode sa niske usnama jednu po jednu.
Doista, šumske jagode nisu toliko slasne kao današnje gajene, ali intezitet mirisa i ukusa… za klasu bolji.
